ЉУДИ

НАЈШКОЛОВАНИЈИ ОБУЋАР

Шездесетчетворогодишњи Влајко Вуковић бавио се некада спољном трговином, онда је био и директор у успешном трговинском предузећу, а сада је власник обућарске радње и у њој једини мајстор обућар. За сваки посао спремао се озбиљно, сматрао је да је најпре важна школа па, корак по корак, до потребног искуства.

Тако се, после стечене дипломе на Економском факултету у Београду, половином деведесетих, запослио у тадашњем трговинском предузећу „Стотекс”. Постао је референт за спољну трговину, али да би трговао са целим светом учио је, и на београдском Институту за стране језике положио пословни курс енглеског језика. Томе је додао и сертификат за послове спољне трговине који је добио од тадашње Привредне коморе. Сасвим природно, у процесу генерацијске смене руководства, као и смањења извозних послова због рата и санкција, 1991. године Вуковић мења посао, седа у директорску фотељу. Постаје директор малопродаје, руководи ланцем „Стотексових” продавница на подручју Србије и Црне Горе у коме је било око четрдесет продавница. Питамо га какав је директор био, а он, као из топа, каже:

– Народни, нисам био строг, али сам тражио да се ради. Мада, видите, чим постанеш директор или неки функционер, мења се ситуација, људи се мењају. На посао сам, рецимо, увек долазио бициклом и док сам био референт једну или две су ми украли, али кад сам сео у фотељу по двојица, тројица су ме ујутро чекала да бицикл преузму и сместе на сигурно – прича Влајко, додајући да је био добар с колегама и да је у колективу у једном периоду било позитивне атмосфере.

Онда је одлучио да напусти „Стотекс” и за живот зарађује настављајући обућарски посао свог оца Ненада, по коме се и зове обућарска радња испред породичне куће. Присетио се шта га је отац учио, како је почео од чишћења остатака лепка на обући па даље…

– Кад ми је отац умро, одлазио сам по савете код познатих краљевачких обућара Влаја и Бранка. Памтим и данас како су ми говорили да понекад станем испред тезге, да се нађем у улози муштерије, или други савет: „Само ти знаш да ли је добро, ако ниси задовољан – одлепи па поново”. Тога се и данас држим. За мајсторски испит направио сам десет ципела и пред комисијом од познатих краљевачких обућара полагао за мајстора, па сам и добио „мајсторско писмо”. – истиче мајстор Вуковић.

Сада живи од тог мајсторлука, поправља, а израђује и нову обућу. Под сопственом марком „Босонога” производи кожне ципеле „бродерице”, сандале „римљанке”, „гладијатор”, а у плану су му и женске сандале у комбинацији коже и меког дрвета.

– Нeма ту зараде да будеш богат. Кажу биће све више посла, јер нема народ пара, мора да поправља обућу. Није тачно, зарада је од оног ко поправља скупоцене ципеле а сиротиња купује јефтине кинеске које се и не поправљају – објашњава нам Влајко Вуковић, обућар с факултетском дипломом, мајсторским писмом, сертификатом за спољну трговину, одличним знањем енглеског језика… Како би се данас рекло, са си-вијем за министра…

 

Мирољуб Дугалић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *