ВРЕМЕПЛОВ

О ФОТОГРАФИЈАМА СТАРОГ И СЛИКАМА НОВОГ КРАЉЕВА

Једном сам сасвим случајно, пролазећи жичким гробљем, запазио споменик Адама Ћирића Ердоглије, другачији од осталих, сазидан од клесаног камена у виду купе на чијем врху се налази крст. На споменику испод имена са два презимена пише кратко “сликар“, година рођења 1880. и година смрти 1913. Ту је и слика младог човека у шеширу са великим ободом.

Тек неколико година касније, посетивши једну изложбу са фотографијама старог Краљева, сазнао сам да човек на чијем гробу сам се из знатижење задржао, заправо није био  “сликар“ у уметничком смислу те речи, већ први фотограф у граду Краљеву, онај фотограф иза кога су остале све, иначе опште познате,  фотографије старог Краљева. То су оне “слике“ које и данас виђамо у појединим краљевачким кафанама и на страницама, све бројнијих књига, које се баве историјом града на Ибру.  Са само тридесетитри године живота, давно заборављени, први краљевачки “сликар“ , оставио је овом граду непроцењиву вредност у виду фото документације из времена када је фотоапарат био чудо од технике. Од тог “чуда“су се обични људи чак и бојали, јер је постојао страх и веровање, да та справа “чупа“ душу човека и преноси је на хартију.

А данас, у неповрат су отишле грађевине са Адамових “слика“. Нема више леве стране главне улице (идући од “тенка“ – нема ни “тенка“), нема старих краљевачких кафана, трговачких радњи са великим натписима изнад врата, нема ниједне улице у којој би била, као на Скадарлији, задржана калдрма… Нема ни старих краљевачких кафана… Ове данашње ми, по ентеријеру, гомили месинга, сјаја, огледала и мермера, делују готово стерилно … Ако ме и натерају да у неку од њих свратим, осећам се као у операционој сали. Добровољно, још увек одседам само у старом, добром “Паризу“ и молим Бога да га којим случајем не “реновирају“.

Дух оног старог Краљева је свакако пренесен на ’’хартије’’ са којих данас видимо, и неретко препознајемо, делове града који је давно нестао под темељима ружних вишеспратница. А о тим новим грађевинама и о њиховом спољнем изгледу више нико и не брине, комшије се у њима и не познају, а са првим летњим данима из подрумских просторија се шири непријатан мирис, већ иструлелог, киселог купуса

И рекло би се да модерни урбанисти, познају само ону рачунску радњу, која дужину множи са ширином, што даје број квадрата, а онда се тај број множи са цифром од хиљаду и више евра. При том се, као по правилу, грађевинари “заукћу“ па спратност премаше за додатна два три спрата. И онда опет, наравно следи рачуница: дужина пута ширина…

 

Али сва несрећа није у томе. Не служе све те грађевине само остварењу подсвесне жеље, по којој сви краљевчани треба живе на простору од “тенка“ до Задужбине, и даље, на простору од кеја до “Милутина“.  Зграде својим изгледом, стилом градње, спољним контурама, бојом, стварају дистанцу између лепог и ружног, нашег и онога што наше није, праве разлику  између онога што јесмо и онога што нисмо…Дакле, креирају укус генерацијама, имају, посредно, едукативни карактер и то, континуирано кроз деценије и векове који долазе…

И по правилу, господа “модерни урбанисти“ готово сваку грађевину обликују са већ устаљеним, стилизованим минаретом на једном углу зграде. Таквих грађевина, дефинитивно, нема на пожутелим фотографијама Адама Ћирића Ердоглије, а можете их видети “ин виво“ где се год се окренете.

Није ми познато ко такве грађевине пројектује, небитно је, ко их гради… Рекло би се да постоји велика вероватноћа по којој су “модерне урбанисте“, у некој од предходних генерација, “сачинили“ пијани турци, па се овде ради о креацијама генетски нагомиланог материјала.Пет стотина година је ипак дуг период, а и генетика је чудо.

Боже ме сачувај, како ли ће изгледати фотографије Краљева  неког новог Адама Ђирића, ако се такав уопште роди, рецимо  за неких двеста година.

 

Раде Велизаров Ерац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *