ЉУДИ

МАРАДОНА

Знао сам за првенство 1982. ал баш сам био мали. Већ следеће сам био свестан којечега. Најважније чега се сећам те 1986. су биле сличице које сам купио укравши брату једну „црвену“ са полице у нашој соби. И нисам веровао колико је то сличица било на гомили да сам се препао како ће ме провалити и упорно сам крио те дупликате по неким својим буџацима по соби.

Сад се сећам и потпуно ми је невероватно да сам тада, са осам година, улазио у станове потпуно непознатих људи по Насељу Моше Пијаде да се мењамо сличицама. Неки су били моји вршњаци, а неки неразумно старији од мене, али подједнако фанатични у сакупљању сличица.

И нико никада није украо ни сличицу. Штавише, огребао сам се и за неке палачинке или воће.

Те године смо провалили зашто Караска зову Караско и сву ту еуфорију око просте игре какав је фудбал.А фудбалје био све за хиљаде нас по Насељу. Тада смо и гледали рашепљених уста Марадону како иде до трона. Без икаквих пратећих мана. Само врлина. Само спорт.

И истрчавали би одмах потом да понављамо неке потезе уз помоћ „полуфудбала“ и неких сподоба од лопти.Искрено, никад нисам имао појма да играм фудбал ни приближно добро као Боби, Зоко и, добро, сви остали, али сам подједнако волео о себи да мислим да сам Марадона. Или Зико. Или Манце.

Бар сам неуморно и прелепо цртао фломастером бројеве на својим мајицама на материно „одушевљење“.

И то је то.

После су нас дохватиле 90е и постали смо сви лошији спортисти у овој игри. Ненавикнути на крај младости, потпуно несвесни да се и нашим родитељима тај живот први пут дешава.

И стварно, живот је све мање остајао врлина.

Без „црвених“ уз мноштво срања.

Једина радост је преостала у спортским прегледима и ретким преносима утакмица.

Негде на крају тог циклуса који се завршио брањем цвећа по Косову и последицама – појавио се Раки. Гордан или Грга или Раки је био већ добро навучен на тескобу оваквог живота и у њему је беспрекорно играо тај туробни плес порока. И дриблао се са животом сваког дана маестрално док смо ми, остали, статирали и евентуално служили за „дупли пас“ по кафанама. Ми смо за себе мислили да смо они бољи. Живот је пред нас изручио карте без штихова и џокера, а ми смо се вадили на младост и на то да као нешто на муда можемо да изгурамо. А само смо грешили. Једну грешку за другом.

Грешни Раки је играо као Марадона.

Рођени обојица 1960. Сваки у своме царству.

Нико није могао од нас ни да зна да се и Марадона суочава са наличјем катодне кутије док нам то Раки није подробно објаснио.

И да није ништа другачији од нас, који живимо.

Да је и он само маска врлине и да се иза талента крије куршлус од психологије.

Тада сам заволео Марадону. Не због потеза на терену већ због Ракијевих речи и свог тог жара са којим је описивао његове безобразлуке.

Раки је играо свом силином.

И посрнуо је и пао. И више није устао.

Сахранили смо га испод најлепше липе.

Марадона је остао.

Као икона посрнућа, страсти и победе.

А ја сам у њему видео све те радости.

Жар у очима и муда да се устане после свега.

Видео сам Ракија и све те године дечијих сличица.

Видео сам мир испод бреза у Насељу и радост мртвих пијанстава.

Тежак дан. Тешки дани.

Ал`, бићеш део фестивала. Бићеш део живота. Бићеш радост нових генијалштина. Баш као и Раки.

Као и неки нови клинци.

Срећан ти пут, Диего!

Владан Славковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *