ЉУДИ

КРЏА

Постоје у свачијем животу тренуци или периоди времена у којима је дим и његова позната вредност важан садржај и катарза. На те прилике утичу догађаји и особе из њих и често формирају илузију која нас понекад држи заробљене као таоце, ма колико били свесни и ауторитативни над собом и над чежњом.

Алкохол јесте стимулатор али не пресудан и једини. Важан утицај има музика, али не сама по себи, већ она која подмукло и тачно за тај тренутак користи и свог личног тумача. Тумач користи тему, ритам, осећајност и посебне ефекте у фразама како би нам продро до дна у којем је нека рана и талог око ње. Зато сам увек волео Бориног Миткета и његову личну Коштану и музичаре који су помагали да тај осећај, додирнут усијаним жарачем, искочи из мене и измеша се у диму са Коштаном…. „ па тај глас се диже, с месечину се мешаи на мен ми, као мелем на рану пада…“ Још кад чујем ЖАЛ… и оно „За туј ћу песму жалан, сос отворени очи у гроб да легнем …“

Ето тај мелем, који ниједна лекарска рука не преписује, тај мелем ме је увек чекао, боље од икога, негде на или у ћошку. Најпре сам угледао широк осмех и радост, с којом је учествовао у претраживању дима, а онда су меки тонови са харнонике обликовали ноћ. Најчешће је зора била излаз.

Тај мелем носио је са собом Крџа, друг и господин, мој и нашега града који се ево и сњим удаљава…

 

Миле Недељковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *