ЉУДИ

ГОРАН ПЕТРОВИЋ

Наш Краљевчанин Горан Петровић један је од најзначајнијих српских писаца савремених прозаиста. Од 2018. године редовни је члан Српске академије наука и уметности.

Објавио је: књигу кратке прозе „Савети за лакши живот“ (1989), роман „Атлас описан небом“ (1993), збирку приповедака „Острво и околне приче“ (1996), роман „Опсада цркве Светог Спаса“ (1997), роман „Ситничарница Код срећне руке“ (2000), збирку приповедака „Ближњи“ (2002), књигу изабране кратке прозе „Све што знам о времену“ (2003), драмски текст „Скела“ (2004), збирку приповедака „Разлике“ (2006), књигу записа „Претраживач“ (2007), новелу „Испод таванице која се љуспа“ (2010) и драмски текст „Матица“ (2011). Књиге су му штампане у преко сто издања. Романи и приче Горана Петровића објављивани су у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки и холандски језик.

Роман Горана Петровића „Испод таванице која се љуспа“ већ је уврштен међу десет најбољих страних романа који су се 2010. године појавили пред француском публиком. Историја мале вароши (случајно и намерно је то Краљево) дочарана је кроз судбину месног биоскопа „Уранија“, подигнутог тридесетих година прошлог века, касније преименованог у „Сутјеску“. Сала и њени посетиоци јесу парабола наших живота у 20. веку, „као у некаквој временској капсули“. Кино-новела о јунацима мале вароши заправо је повест о нама, наравима, заблудама, посртањима, тешким деведесетим годинама, ратовима, лажним херојима, мајсторима прерушавања, продавцима магле, искушењима транзиције…

Петровић је добитник више књижевних признања, међу којима су књижевна стипендија Фонда Борислав Пекић, награда „Меша Селимовић“, НИН-ова награда за роман године, „Виталова“ награда, „Рачанска повеља“, награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, награда „Борисав Станковић“, награда „Светозар Ћоровић“, награда „Иво Андрић“, награда „Лаза Костић“… Горан Петровић је члан Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.

У очекивању неког његововог новог роамана, Горан Петровић каже:

  • Волео бих и да направим књигу непостојећег у Србији: шта смо све хтели, а нисмо могли да остваримо, јер смо били охоли, или из неког другог разлога – као, уосталом, и сви други народи. Може да се почне од Митићеве рупе, па до разних других ствари…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *